Marike Lukas Rejnefeld - Teskoba večeri (roman)

Nastavnica je govorila da ja umem dobro da se uživim, ali ne umem baš da živim.

…

To je strašna pomisao da tuđu smrt držimo u svojim rukama.

Zamišljamo Holandiju kao zemlju lala i velikih i lepih gradova, bogatih muzeja, dobre hrane. To je i zemlja proizvodnje mleka, i farmi. Na njima se ne živi udobno, ili nam to tako nije ispričao Marike Lukas Rajnefeld (1991) u svome prvom romanu Teskoba večeri za koju je kao najmlađi do sada pisac dobio Bukera. Na farmi se živi mukotrpno, prljavo i porodica koja je ovde opisivana sa četvoro dece, ocem zatvorenim, često besnim, možda i samoživim, majkom zaslepljenom religioznošću, skučenih pogleda nije srećna, a naročito ne deca u njoj. Nisu oni sami takvi, i seljani oko njih žive slično. Pripovedač je devojčica koja ima deset godina, pa se radnja odvija još neke dve godine. Najstariji brat Lukas je pošao na takmičenje u klizanju na zaleđenoj vodi i nije se vratio. Od tada porodica menja svoje odnose. Majka postaje depresivna, deca zanemarena i naša junakinja čezne za pažnjom, brigom, pokazuje fizičke, stomačne tegobe. Kada je njen problem shvaćen ozbiljno matori veterinar se čak udvara. Sva stoka se razboli i bude pobijena. To pogoršava situaciju. Stariji brat se otme, postaje čudan i nasilan. Njih dve se međusobno teše, ali to našoj pripovedačici ne pomaže. Ona želi da ode za svojim bratom, nosi strašnog diva na leđima i nije u stanju da ga se oslobodi. Stalno je zakopčana u svoju prljavu crvenu jaknju da bi se zaštitila. Kada je otac konačno odlučio da je natera da je skine, ona više nije u stanju da nastavi život. Roman je prepun mračnih i neprijatnih slika štale, ubijanja krtica, hvatanja žaba, mučenja, smrada. Teskoba koja je prisutna u svim likovima se konačno slomi na najslabijoj i najosetljivijoj junakinji koja isprobava zlo, ali i saoseća sa patnjom svih u kući. Očevi saveti, dok čeka kontingent novih krava, su citati iz Biblije, religioznost zaslepljuje, ne pomaže, izaziva licemerje. Sve je u neskladu, ali to bespomoćno osećaju deca i kreću svojim stranputicama. U podrum se slaže hrana, i devojčica misli da su tamo sakriveni Jevreji. Niodakle joj nema pomoći. Pisac je odlučio da je on ona, što je neobično, ili nije, ali pomaže u razumevanju nekih situacija u romanu.

Nisam mogla da joj kažem da će Matis možda večno spavati, da ćemo od sada verovatno imati samo prozorče u srcima u kojima naš brat leži zakopan.

…

Očev pogled je bio oštar. Nisam poznavala taj njegov pogled, mada sam znala da mrzi da čeka jer onda ima previše vremena za razmišljanje.

…

Smejemo se, ali ne preglasno: s pastorom ne sme da se sprda, kao ni sa Bogom, oni su dragi prijatelji, a s dragim prijateljima mora da se vodi računa.

…

Pošto pomažemo na farmi, od oca svake subote dobijamo po dva evra , koje nam svečano uručuje: „Da se skućiš.“

…

Baka je još u formi kao mlada junica. Ona kaže da je Bog stalno kao sunce uz tebe, koliko god da se udaljavaš biciklom od njega. On uvek putuje s tobom.

…

Ne mogu protiv toga što se sve više plašim svega što me uveče napada iz zasede: od komaraca do Boga.

…

Otac i majka se nikada ne grle, sigurno zato što prilikom grljenja neke tvoje tajne pređu na drugog.

…

Majka često izgleda potišteno kao da joj celog dana na glavi stoji čaša vode koju mora da prenese na dugu stranu bez prosipanja.

Vesna Šejić