Tri decenije Eyesburna u Valjevu

U jednom trenutku naše novije istorije sva piva su imala isti ukus, samo su se etikete i cene razlikovale. Kao odgovor na to, hipsterska kultura štucovanih bradica proizvela je male pivare. U istoj težnji je i ta ljubav prema „Mitteleuropi“, ravna samo severnjačkoj težnji Mediteranu. Tako se i pivnica u pomalo zapuštenoj i napuštenoj pešačkoj zoni grada Valjeva zove „Tchardak“, ne na nebu. Skladište sa zidovima od stare opeke i šankom večeras je dupke puno. Ljudi na svirci, od onih koji su pre tri decenije prvi put skakali uz Eyesburn, sada u mejnstrim odeždama, do potonjih generacija ljutih metalaca, rastamana i hardkorovaca potpuno naoštrenih za događaj. Nekoliko slikovitih likova u majicama raznih bendova sa vidljivim minđušama ili pirsinzima. Skoro da nema znatiželjnika, slučajnih posetilaca, kao da nam je žeđ za izravnim doživljajem stvaralaštva malo presušila u digitalnoj eri.

Eyesburn je ponovo četvorka, ista kao pre trideset godina, ekipa klinaca iz nekoliko potpuno različitih bendova tvrdog zvuka koja se skupila oko rastamana Nemanje Kojića – Kojota, da prosvira drugačije, da stvori svoj izraz. Rege, kao muzika pobunjenih robova, ritmični folklor Jamajke odsviran na električnim instrumentima, postao je početkom sedamdesetih godina prošlog veka svetski muzički trend zahvaljujući izuzetnim autorima kakvi su Bob Mali, Piter Toš, Li Skreč Peri, Blek Uhuru, ali i britanskoj preduzimljivosti u domenu muzičke industrije. Krajem 1970-tih sa zapadne obale SAD krenuo je hardkor pank, tvrd, brz i oštar zvuk, opet pobuna protiv mejnstrim pop kulture, tada predominantne komercijalizacije hipi pokreta. Tu je i teški metal, onaj zvuk Motorheda koji je iznenadio planetu. Krajnje pojednostavljeno, jer je protok vremena doneo još sjajne muzičke lektire koja i nesvesno oživi u procesu stvaranja pesama, upravo ta tri sastojka, pravca ili moda, su se pomešala u zvuku benda Eyesbrun, zato što „oči gore“ od gledanja zvaničnih srpskih TV kanala. Već poznati kao klupska atrakcija potpuni javni proboj doživljavaju drugim albumom „Fool Control“ 2000. godine, koji je cela jedna generacija urbanog stanovništva Srbije znala napamet. Iako Kojot peva na engleskom, jasna je poruka pobune u pesmama čiji sami naslovi glase „Ratna kontrola“, „Kontrola budala“, „Podeli“, „Zagrizi dušu“, „Upozorenje“, „Gorući duh“, „Pošto sloboda“, „U ratu sa sistemom“… Snimili su ukupno osam albuma, i skoro da nema muzičke scene u delu planete u kome su ideje vrednije od zanata, u kojima postoji apsolut poštovanja autorskih prava, na kojoj sama ta činjenica ne bi bila dovoljna za bezbedan i siguran život autora muzike. Dovoljno o Nemanji Kojiću govori činjenica da je jedan od retkih muzičkih autora koji preživljava u Srbiji samo od svoga stvaralaštva, a da nije prodao dušu nikakvoj vrsti komercijale.

U Čardaku sa „Tch“ toči se pivo, ali teče pozitivna energija. Bend je utegnut, siguran i ne svira da mu prođe vreme. Sve je na ivici, ili iznad snage svake individue koja čini grupu. Katarzičan trk kroz najveće hitove od stotinjak snimljenih pesama bez velike komunikacije s publikom, muzika je ta koja ostvaruje kontakt. I prima se. Iako pomalo suzdržana s početka, publika se opušta i počinje da skače, peva, trese, lupa i udara. Skoro svi znaju tekstove pesama napamet i pevaju s bendom. Nekoliko usput prosutih krigli ne u ime derta, već kao dokaz nedostatka koordinacije pokreta kada čvrsti zvuk super precizne ritam sekcije ponese stomak u pokret, a ruke u vis. Trombon i kao brodska sirena za uzbunu, i kao topla harmonija juga. Prašte gitare metalnim rifovima. Skoro dva sata direktne žive isporuke energije i subverzivne ideologije. Pored refrena, u jednom trenutku hipnotički u ritmu cela publika peva „Valjevo!“, kao podsećanje na grad i njegov identitet. Da li nešto menja, osim lične satisfakcije, izvikivanje jednog od ključnih stihova „globalno rešenje – opšta revolucija!“?

Lepo je skakati u gomili, doživljaj rok svirke nije sevdah, patosiranje uprošćenjem emocija, niti utakmica, navijanje za gladijatore, već okupljanje istomišljenika, ljubitelja zvuka, onih koji se bude pevajući ili repujući pesme s kojima se poistovećuju. No, iako su pesme uglavnom ljute, svi su nasmejani, valjda je to taj slobodarski duh „naših naroda i narodnosti“. Kao i obično na koncertima Eyesburna, vrhunac i potpuni trans publike se ostvaruje tokom drugog bisa obradom pesme „Izađi i bori se!“ na maternjem jeziku. Eyesburn jeste veliki bend prepoznatljivog zvuka, tačnije ume da bude. I red je na okrugao jubilej, bez zlatnog sata. Dok se „sa prozora bacaju“ pretvara u gromoglasno pevanje rege standarda „Get Up, Stand Up“ može se zaključiti da lokalna mala piva i nisu tako loša.

@shtahoces @EYESBURN slavi 3 decenije #Tschardak , #Valjevo ♬ original sound - Šta hoćeš?

Rastko Šejić