Dokumentarna saga o Bituki

Muzički dokumentarni film „Milton Bituca Nascimento“ (115 minuta, 2025) prikazan je na otvaranju 37. Filmskog festivala u Đironi u Španiji. Dugometražni dokumentarac u paralelnim radnjama prati pripreme i grandiozne koncerte oproštajne svetske turneje i razvojni put jednog od najznačajnijih kompozitora i pevača brazilske muzike. Koncipiran kao „on the road“ film, pored dubinskih intervjua sa samim akterom i njegovih životnih avantura, koristi i igrane sekvence, dok se većina narativa oslanja na arhivske snimke. O njemu svedoči impresivna grupa stvaralaca svetskog glasa. Žensko rediteljsko pismo Flavije Moraes toliko je jasno i prisno da će i od onih koji prvi put čuju za Bituku napraviti istinske fanove.

Milton Nascimento (1942), petostruki dobitnik nagrade Gremi, ikona je Brazila, a njegova muzika bila je svetska pre nego što je taj pojam zaista ušao u upotrebu. Neverovatnim glasom, načinom pevanja i kompozitorskom strukturom, ovaj talentovani multiinstrumentalista povezao je sambu u slobodni džez, odnosno, na svoj način, oblikovao novu brazilsku popularnu muziku. Jednostavna kompleksnost je ono što je od tihog i mirnog crnog dečaka koji je nosio nadimak „Bituca“ (u brazilskom portugalskom „pikavac“, „okrajak“) stvorilo jednog od najznačajnijih autora moderne muzike. Njegove pesme izvodili su Pat Metheny, Paul Simon, Peter Gabriel, Björk, Herbie Hancock, Sarah Vaughan, Quincy Jones i mnogi drugi, kao i južnoamerički velikani poput Carlos Santana, Mercedes Sosa, Pablo Milanés i Gilberto Gil. Posle trideset i dva albuma Berklee College of Music dodelio mu je počasno zvanje doktora muzike. Njegov nadimak postao je simbol stvaralačke veličine.

Film kreće od motiva eha rodne planine Três Pontas, koji je oblikovao njegov prirodni način pevanja: mali dečak čiji glas odjekuje vrhovima. Drugi ponavljajući motiv je zvuk voza koji ga je, kao siroče, odveo u Rio – ritam kretanja, putovanja i muzike. Kloparanje voza peva i sam Milton ali i brojni sagovornici koji iz različitih uglova osvetljavaju njegovo stvaralaštvo. A voz se menja, od lokalnog parnog iz daleke prošlosti do njujorškog metroa. Treći „refren“ je konstantno kretanje samog umetnika: voze ga u kolicima dok izlazi na scenu, kreće se uz pomoć, ali je njegov duh stalno u pokretu. Krupni planovi otkrivaju nasmejanog, tihog, neprestano kreativnog čoveka, maštu koja i dalje radi celim intenzitetom, iskreno iznenađenu pažnjom sveta. Vidimo čoveka koji razume život, te shvatamo zašto njegovu muziku svuda vole. Film prati njegovu odlučnost da pred očima sveta zatvori svoj stvaralački krug.

Turneja počinje u Njujorku, gde ga reditelj Spike Lee dočekuje kao jednog od najvećih. Afroamerički muzičari vide ga kao velikana džeza. Pat Metheny opisuje kako ga je prvi put čuo – glas mu je zvučao kao moćna duvačka linija. Na Menhetnu razgovara sa svojim unukom Augustusom, koji ga gura u kolicima uz obalu između mostova. Zatim Atina i šetnja po Akropolju, Venecija i njeni kanali, krešendo Milanske Skale. Naracija paralelno ulazi u diskografiju i nastupe: W’s Boys, prvi nastup na brazilskoj televiziji, Festival Internacional da Canção 1967, odlazak u Ameriku, album Clube da Esquina... Sledeća adresa turneje je Union Chapel u Londonu i apsolutna pobeda. U Los Anđelesu mu se na sceni pridružuje Herbie Hancock. Pesme se pevaju i tumače sa svih strana sveta; o njima govore kreativci koji ne samo da ih vole, već ih razumeju kao istinsku inovativnu vrednost. Film osvetljava i rasizam i teškoće koje je Bituka podnosio, ali nikada nije dozvolio da ga definišu.

U finalu pratimo pripreme za koncert u Brazilu. Stadion. Upoznajemo muzičke aždaje različitih generacija okupljene s razlogom oko Miltona za oproštajnu turneju. Kako su osmislili zvuk, šta su zadržali, šta transformisali, koliko je pokret važan. Moderna brazilska scena stoji uz svog učitelja. Dve mlade zvezde recituju „Canção do Sal“ stih po stih, uz eho, a zatim se radnja preliva na ogromni stadion, u masu koja na vrhuncu peva s Bitukom, u vatromet koji zatvara krug.

Quincy Jones zaključuje da je Bog Miltonu položio ruku na rame samo malo duže nego drugim smrtnicima. Film se završava tiho. Milton sedi na ivici hotelskog kreveta, sluša Elis Reginu, pevuši, diriguje, komentariše sam za sebe. Ne pozira. Ne nastupa. Samo postoji. Čovek koji je muzika.

Rastko Šejić