Filip Čolović – Zima bez brata (roman, dnevnički zapisi)

Bauljajući grobljanskim stazama čovečanstva, čvrsto stiskajući ašove u rukama, nismo još sahranili ljudskost u nama.

…

Pišem kako bih prekinuo ćutanje, jedva izdržljivu tišinu. Pišem kako bi moj brat u ovom trenutku nastavio da živi u meni. I, uz malo sreće, u vama.

…

Priželjkujem da telo utrne, bol se povuče, a misli konačno zgusnu. Iščekujem taj magični trenutak u kom će mi duša i telo obamreti. Trenutak u kojem neću osećati ništa.

Filip Čolović će roman „Zima bez brata“ napisati u formi dnevnika. Svaki dan, ili zapis, počinje vremenskom prognozom. To je sa jedne strane određivanje vremena trajanja radnje, dakle jedna zima, ili je dodatno osećanje da vreme, kakvo god bilo, ne pomaže da se tuga zaleči. Nije čovek uvek deo prirode. Počinje radnja tako što saznaje da mu je brat mučki, do smrti, pretučen ispred nekog splava. Slika užasa naše sredine. Još mračnije je da su ljudi stajali oko nasilnika dok zlostavljaju, a da niko nije ništa poduzeo. Bezosećajnost koju je strah od vladajućeg nasilja uneo u ljude, poraz našeg društva. Sam početak navodi na pomisao da će to biti kriminalistički roman: pronalaženje ubica, suđenje, ali onda se prisetimo da to u našoj sredini gde je vladavina zakona sporna nije realna teme. Naročito je indikativno da je jedan od zlostavljača pušten ubrzo. Naš junak će čitati policijske izveštaje, ali nas neće obaveštavati o sadržaju, motivima.

Delo prerasta u psihološku rekonstrukciju tuge. Sem što se pod uticajem gubitka nije lako skoncentrisati ni na vožnju, u prvo vreme pri pomenu bratovog imena srce počinje da lupa i pojavljuje se osećaj nestabilnosti, pa nakon nekog vremena i niza dana, srce kao i disanje zastaje. To su fizičke reakcije.

Patnju oseća u različitim fazama. Prvo se dešava da ne može da pobegne od nečega što ga asocira na gubitak. U novinama se pojavljuju tekstovi sa bratovljevom slikom. Daje intervјue, jer je režiser na TV-u i pita se šta se sve dešava nekima čija porodica neme uticaja na informacije. Koliko zla ostane pokriveno ćutnjom?

Opisana je dramatika života u porodici sa svoja dva mala sina. Prisećanje na zajedničko odrastanje jer brat je bio mlađi šest godina. Nemaju istog oca, njegov je umro kada je imao godinu u po. Negde bi mogla biti kulminacija teksta odnos očuha prema njima dvojici. Očuh je u primopredaji osećanja bio škrt, ili, kako sam već rekao, strog. Ne mogu da kažem da je naš odnos bio uvek hladan, niti da topline uopšte nije bilo. Prisnostи odnosa je bilo, ali na kašičicu, uvek u malim dozama. U trenutku kada je počeo da pasionirano čita, očuh je sa njim uspostavio prisniju intelektualnu vezu, ali sa svojim sinom nije.

Njih dvojica su bili različiti i u odraslom periodu ne više toliko bliski, što boli kao grižnja savesti još više. Na kraju u peripetiji te drame saznajemo da je bio ljut na brata, ne znamo zašto, i da na njegove poruke nije odgovarao, a on je nakon nekoliko dana ubijen. Tako pripovedanje dan po dan jedna zima kao odvojeni delovi imaju svoj dramski tok. To ne čudi znajući kakvim poslom se pisac bavi. Sve snimljeno mora imati svoju dinamiku. Pisac nam pripoveda o poslovima, koje radi, serijalima u kojima učestvuje, uspesima i temama kojima se bavi.

Život teče dalje i kada se više ne može radovati proleću. Možda je sada pravi trenutak da se suočim sa sobom i prihvatim istinu. Ništa neće biti isto. Ništa više nikada neće biti isto. To su misli kojima se završava ovaj roman.

Vesna Šejić