Han Kang – Vegetarijanka (roman)

Ona je dobra žena, pomislio je. Ona vrsta žena čija je dobrota despotska.

…

Nije izgledala nimalo jadno dok je tako sedela; zapravo, u toj pozi je delovala neobično snažno i samostalno, toliko da bi bilo ko, ko je gleda, osetio neprijatnost i poželeo da skrene pogled.

Han Kang je za roman „Vegetarijanka“ dobila međunarodnu Bukerovu nagradu za roman godine, pa na kraju i Nobelovu nagradu za 2024. Literatura sve češće kreće u mračne dubine čovekove duše, i samo takve dela zavređuju pažnju raznih prestižnih žirija. Takav podsticaj ko zna dokle će nas dovesti. Ovaj roman je psiho horor drama ludila, detaljni opis razvoja takvog stanja duše. Jon-he će početi da muče krvavi snovi. U nadi da će joj biti bolje, a i od silnog gađenja, ona odbija da jede meso. Ima osećaj da joj se sve do tada pojedeno nagomilava u grudima i da je, sem snova koja je ne napuštaju, guši. Živi sa čovekom koji je nju odabrao jer mu se činila dovoljno bezlična da neće narušavati miran i neambiciozan život. Beži glavom bez obzira kada mu se desi da i sam sanja krvoločan san. Jon-he širi oko sebe nemir i ludilo.

Sestrin muž, umetnik koji nema hrabrosti da izađe iz svoje neslavne sive faze, odjednom zanesen nepobedivom strasti prama njoj otkriva boje i slika cveće na telima ljubavnika. Predajući se hrabro talentu i strasti, prelazi granice običnog i donosi nesreću. Portret tragičnog i neprihvaćenog umetnika. Četiri godine starija sestra In-he se predaje samosažaljenju i sa osećanjem obaveze da bude uz sestru, sama sa nesanicama i strašnim snovima prelazi granicu razuma.

Sredina sa strogim pravilima, porodica koja očekuje da se pravila poštuju, njene patnje i odluke vidi kao neposlušnost. Otac je zlostavljač, ne znamo koliki i kako. On i sputano odrastanje su mogućnost da razumemo tragediju bolesti. Dijagnoza je šizofrenija i anoreksija. Lečenje ne pomaže, bolnica je mučilište, bodu je, pokušavaju da je hrane na usta, kroz nos i to je dovodi do potpunog fizičkog i duševnog sloma.

Ona samo može da kaže da je muče snovi. Svesna je da ih niko neće razumeti. Svima je prisila rešenje. Ne znamo kako funkcioniše društvo, ali njen poraz je ogledalo. Tragedija će se nastavljati u dubini budućeg vremena, In-he napušta petogodišnjeg sina bez zaštite. Odrastao u nadi da će rešiti problem kada zasmeje svoju melanholičnu majku.

Roman je obeležen nizom drastičnih situacija što u sećanjima, to i u toku radnje. Kada je Jong-he bila dete ujeo je pas. Otac je terao psa u krug dok ne skonča, a onda su ga pojeli držeći se tradicionalnih verovanja. U suočavanju sa porodicom koja otkriva njenu slabost, trpaju joj u usta meso, otac je šamara. Zet je oslikanu cvećem podvodi svom mlađem prijatelju. Neodgovornost i nerazumevanje je povređuje i kada bolest uzme maha svi se od nje sklanjaju.

Kolektivna bezosećajnost vodi ka slepom poštovanju tradicije koja zajednicu drži na okupu, a svaki ekstrem unosi strah i prezir. Roman nije samo pripovest o tragičnoj sudbini nego daje produbljenu sliku opstanka zajednice koja ne uočava bit problema. 

Bila sam u snu i stajala sam na glavi… lišće je raslo iz mog tela, a korenje mi je bilo na glavi… tako da sam se zakopala u zemlju. Želela sam da cveće procveta iz mojih prepona. „Potrebno mi je da zalijem svoje telo. Ne treba mi ova vrsta hrane, sestro. Treba mi vode.“  

Vesna Šejić