Ljubica Crnobrnja - Čistilište je plavo (roman)

Ako sve što mislim može stati u rečenicu, da li je bilo veliko?

…

Svi ti planovi – istorija umetnosti, intelektualna pozicija, borba za institucijom – ponekad mi se čini  kao dresirani psi koji laju da dokažu da sam čovek.

…

Šta je reč ako ne rana koja pokušava da se zatvori rečenicom?

…

Postajala je ono što drugi nisu mogli da izdrže. Postala je ono što su drugi potisnuli.

Roman Ljubice Crnobrnje „Čistilište je plavo“ je dramatičan i u dobrom delu nadrealan. Glavna junakinja Ana kroz svoje krize egzistencije zapisuje ničeanske rečenice kojima se negira neprihvatljiva stvarnost sa namerom da to jednom postane roman koji nije namenjen mnogima nego će biti nekome lekovit. Počinje nelagodnom slikom rođenja jer sve je ili premeko ili pretoplo, uglavnom nelagodno. Potom dolazi spoznaja boja koje su simbolične i žive, ali ne teše. Jedno vreme detinjstva sve je bilo nedovoljno, ali bar omeđeno kućnim pravilima.

Kako Ana odrasta, vidi ljude sa hladnim pogledima, ubrzane, a njihova brzina i radnje nemaju smisla. Govore u ponuđenim frazama i ne čuje se misao, ili iskren osećaj. Svet nije ono što bi trebalo da bude i Ani nije prihvatljiv. Nalazi svoja tajna i nepostojeća skloništa, luta ulicama. Probala je da se obmota muzikom violine, ali za koga, kada nju niko ne razume. Razvija se narcisoidnost bola. Samo ona sve zna.

Javljaju se i novi delovi njene ličnosti. Prvo Anja, dobra, puna razumevanja, sve razume, ali čuva svoju vedrinu, teši čak i kesicom bombona. Na fakultetu se pojavljuje Mihajlo, ista strana medalje, ali onaj koji se i ne bori, utapa se u očaju i nije spasilac. Ona ga mrzi, želi da ga uništi i to udvojavanje je dovodi do čistilišta. Svet postaje neprepoznatljiv i nepodnošljiv.  Zemlja pod nogama gubi tvrdoću, sve se izvija, zid je mekan. Panika raste: ne prepoznaje sebe u ogledalu, ruke su drugačije. Zabeleške sa predavanja više ne može ni da pročita, niti razume. Nije sigurna da li leži na krevetu ili negde trči.

Javlja se prkos gubitnika, ponos bola. Sve postaje plavo u raznim nijansama. Reklo bi se da to može da bude isceliteljski, ali nije. Ima trenutak kada opet oseća sebe celovito, ali ona bira potonuće. Roman ima nekoliko zanimljivih dijaloga, naročito sa Mihajlom. Da bi Ana definisala šta će sa Mihailom, tekst je metaforičan, sa nizom poređenja. Moguće da je opravdano time da je to osećaj koji se ne može izbistriti, pa je potrebno toliko slika.

Deo kad počinje plavetnilo je prepuno nadrealnih mračnih slika koje ne vode celini, te sam kraj ostaje nejasan. Na kraju se pojavljuje Sena sa kojom se nadgovara pitalicama, dečijim igrama reči, ali sa pogubnim ishodom. Sena se raspada, ona je briše. Svet se preoblikuje:

Sena stoji iznad nje i više ne liči na nju. Liči na ružu. Nije ni lepa ni poetski tragična. Potpuno prikladna!

Nebo se savija, možda i rascvetava, utapa u visine neistinitih sekvoja, preliva u mreže korenja.

Kakav očigledan kraj. Kakav divan prizor.

Nema mnogo ovakvog literarnog postupka. Sećamo se Bodlera, ali on je jasan i precizan u svojoj negaciji. U nekim najmračnijim delovima romana jasno nam je zašto Van Gogovi suncokreti onoliko vrište od bola, i jasno nam je zašto se Kafka opredelio za alegoriju.

Kako su ljudi pristali? Kako su pristali da nose košulje, da se smeju kad treba, da govore rečenice koje ne osećaju?

…

Ne postoji ništa što bih mogla da vam kažem, a da već ne znam koliko je uzalud.

Vesna Šejić